header image
 

СТРАСТ

Страст је кад вашем брату другарица да Маршал појачало, главу плус звучну кутију, на коме је свирао неки њен рођак пре двадесетак година. То је, знате, оно огромно Маршал појачало које белосветски рокер ако нема на сцени онда је потпуна пичкица под условом да није женско. Страст је затим кад га брат са екипом и стрепњом укључи а разочарење је кад из њега избије густ дим. Мртво. Међутим страст не мирује већ прелази и на вас на следећи начин. Брат извади електронику из појачала, једна плоча са деловима и трафоима, пошто се додатно острастио откривши на интернету да је то појачало из 1968 год и ручни рад (handmade), затим га тутне вама да га однесете Сими из Балканике који је не велики већ универзални мајстор јер је направио инструмент по замисли Николе Тесле, крстио га Нинеман и дао Сањи Илићу да на њему изводи акробације. То зато што идете случајно у Симином правцу. Брат зове Симу, он може да вас прими у 20:00 сати ви стижете у 22:00, дакле неизводљиво, враћате појачало кући и остављате страст на стендбају да светли црвеном тачком док се Сима не врати из Лознице и Херцег Новог у датом тртенутку.

Страст је и кад брат инсталира програм за прављење ритам секција али не нареже инсталацију. Програм вам је наравно потребан и онда кажете брату да набави. Он се упути код тату-мајстора који је уједно и басиста да тражи диск, међутим тату-мајстору је пао систем па је растурио и компјутер и дискове и дотични никако не може да нађе. Онда брат тражи програм од гитаристе из локалног хеви метал бенда Styptic али се испоставља да је и он узимао од тату-мајстора тако да је случај изгубљен. И нико није нарезао копију. Страст не мирује, тражите програм на нету, у међувремену вас брат теши да ће узети од свог бубњара мање професионалан програм али такође добар. Налазите сајт са даунлоадом и онда на сцену ступа друг Јеша (гик) који иако има брз интернет, програм скида данима јер је велик 2,1 гигабајт и састоји се од двадесетак фајлова. Ви му се успут, острашћени, пењете на главу безбројним позивима и смс порукама. И сада, док друг Јеша покушава да инсталира програм и да види да ли су сви фајлови у реду ви смирујете живце и страст пишући и ишчекујући његов позив.

Нус појава страсти је кад вас жена отера у 3пм и добије напад лудила зато што сте упропастили заједничко преподне свирајући и штелујући боје и програме четири сата. Тако испаднете говнар због страсти.

CONSTANTINE PROJECT

CONSTANTINE PROJECT

је угледао светлост дана. Уживајте!

Јебо’ е-снајпс :)

ЈЕБЕНА ПЕСМА У НАСТАНКУ

ЗАШТО НЕ ПИШЕМ?

Ипак да напишем зашто не пишем. Ја. Мада и многи из мојега блогрола не пишу. Бар половина.

1. Због лепог времена. Мислим да то утиче и на остале.

2. Зато што сам набавио програме Nuendo3 i Guitar Rig 3 па помоћу њих свирам и снимам некакве инструментале. Продуцирам јеботе! Сан снова.

3. Зато што сам купио нове Fender жице, 009, модел 3150L, па ми гитара штимује као швајцарски сат што је фасцинантно ако се има у виду да су претходне жице биле већ зреле за предшколско.

4. Зато што сам урадио генерално чишћење гитаре јер је стасавајући за малог матуранта попримила изглед каквог артефакта поново актуелног и никад досадног Индијане Џонса.

5. Зато што гледам Discovery & National geographic (боли ме курац ако сам погрешно написао) које пре нисам имао. Криво ми што немам History chanel, мада има некакав Zone Reality који је трагикомично забаван.

6. На крају, пар сасвим небитних разлога:

а. Посвећујем пажњу ближњима.

б. Почео сам да пишем блог зато што сам имао комплекс ниже вредности, понајвише због радног места на коме сам био у то време, дакле да бих показао да поседујем некакав ниво ума који не само да није потребан за обављање таквих послова већ је и непожељан. Пошто сам већ годину дана на мом одговарајућем full loodilo куварском радном месту, потреба за таквим видом истицања се смањује. Сада ме на блогу једино држе дивни (ништа мање занимљиви) људи и жене из мојега блогрола. Пријатељство невиђено! Да не кажем виртујелно.

П.С.

Заборавих да поменем новог становника нашег дома. Зове се Мицка.

СЛАДОЛЕД (НЕВОЋНИ)

Зашто невоћни? Зато што је много погоднији за варијанте лешник, капућино, чоколада и тако то. Воће (сецкано или кандирано) може да се дода на базу од ваниле. Елем, за једну туру потребно је:

  • јаја 4 комада
  • шећер 6 кашика
  • екстрат 1 комад (лешник, ванила, рум, кесица инстант капућина…по жељи)
  • ванилин шећер


Ово је, дакле, материјал потребан за основу. Четири жуманца умутити са пет кашика шећера и једним ванилиним шећером. Посебно умутити четири беланца са једном кашиком шећера а шлаг умутити са раствореним хладним капућином. Уколико се користи екстрат, шлаг умутити стандардно са водом па напослетку приликом мешања додати екстрат. На крају све сјединити и измиксовати док се маса добро не уједначи. Том приликом можете додавати у масу шта вам је мило & драго, на пример рендисати чоколаду (нестле или милку, она за кување је одвратна - проверено), измрвити какво чајно пециво или плазму (да не кажем “кукиз” како ли се пишу јебемли их), па мрвљене лешнике, неслан кикирики, сецкане карамеле, ма све што мислите да ће се слгати. Можете ставити и нешто што се не слаже, експериментисањем се откривало свашта у историји кулинарства. Свакако пробајте овај рецепт, врућинчине стижу, материјал је јефтин а испада пуно. Ајд…

ПРЦ

РЕКА


Мирис те воде.
Жубор.
Мир.

ГДЕ САМ БИО, ШТА САМ РАДИО…

Да почнем хаотично. Штавише, и наставићу хаотично. Јуче нисам радио ништа. После месец и по дана суманутог рмбачења на разним пољима (не пољопривредним) то ми је било преко потребно. Дакле јуче сам дошао из ноћне смене, нисам радио ништа, ако се изузме свирање и ручак са кумовима, и увече сам се успавао уз филм “Филаделфија” који нећу гледати до краја. Досадио ми.

Изводио сам радове по кући. Ламинат, глетовање, кречење, фарбање, чак сам направио и један писаћи сто, не куцаћи и компујтерски већ прави писаћи сто без оних дркалица за дискове, кућишта и тастатуре. Материјал су ми наравно, исекли по мери али мере сам ја конструисао без грешке. Видите, сва та стваралаштва (и још пар ствари) су допринела да ми се не пише. Једно стваралаштво потиснуло друго, али осећај је био исти - сјајан као и увек. Мајсторија!

Неколико речи о пар ствари. Прва је програм за комп “Guitar rig”. То је програм који симулира, уколико имате добре звучнике и појачало, сасвим опако брдо опреме, ма какво брдо, комплетну опрему за свирање електричне гитаре и то је нешто феноменално. Компензација за младалачко злопаћење са прозуклим појачалима ручне израде и недостатком новца за куповину икаквог а камоли врхунског. Живео “Guitar rig” бесплатно вам даје оно што сте сањали читавог живота, наравно, ако свирате гитаре и басове. Друга ствар је сателитска антена. Пошто је у мом случају уградња кабловске јебено скупа и тешко изводљива, турили ми будзашто сателицку антену. Па сам гедао у ретким тренуцима одмора Дискаверије, Риалити (упишавао сам се од смеха гледајући емисију која је лов на швалере-ке) и схватио да је данас “VH1″ сто пута бољи од усраног “MTV Adria”. Само некакве америчке јебачице и репери, јебо те! Гитаре ни од корова.

Мој тата је зидарски алат покојног деде разбацао којекуде. Јуче сам, на крају својих радова, све сакупио, опрао и решио да надаље то чувам ја. Те мистрије, глетарице, вангле, висци и остало нису само алат. То је нешто много веће од алата. Намеравам и да из мртве куће у селу донесем црно беле слике које почивају у једном ковчегу и метнем их у албум. Верујте, није ме брига што старим и што ми опадају коса и зуби, само ми тешко падају нека друга старења. Ето, очева родна кућа са домаћинством је остарела и умрла а са њом и могућност да, рецимо, прођем стазама детињства. Стазе су пусто непрепознатљиве, остале само оне имагинарне у глави. Такође је мој други деда, са мамине стране, остарео. Био је велики и надалеко познати мајстор, лимар. Ујак није хтео тиме да се бави и сада све машине стоје у некаквој шупи а радња се користи за прославу крсне славе. Некад тако вратим филм у доба кад сам уписао средњу школу па се кајем, јебала ме школа, уместо да сам отишао да са дедом правим олуке и сада будем газда и мајстор пун као брод. Мада, ко је могао да претпостави у то време да ће држава отићи у сто кураца. А олуци ће се правити још много година, неважно је од ког материјала. И тако, једна кућа зараста у флору, у другој машине чаме, стичем тужан утисак да деда и две бабе чекају крај. Радили су и превише али и даље их не држи место. Радиће нешто док год могу да се крећу.

Ето, чак су и реку у мом крају исправили и озидали кеј. Сва места из мог детињства су нестала или мутирала до непрепознатљивости. Волео бих да одем у Хрватску у летовалиште Млини. Можда оно још увек изгледа исто као кад сам био мали. Памтим све стене, нису ваљда луди да сруше стене.

СТАРЦИ

Сретну се и причају.

СЛОБОДА НА ВЕЛИКО И МАЛО